U mje­stu Dra­gi­je, na oko ne­pun ki­lo­me­tar od Gu­si­nja, zu­bu vre­me­na još uvi­jek odo­li­je­va „Ćet­ni­na vo­de­ni­ca”, ko­ja da­ti­ra još iz Alek­san­dro­ve (Ka­ra­đor­đe­vi­ća) Ju­go­sla­vi­je, a ko­ja je svo­je­vre­me­no op­slu­ži­va­la i hra­ni­la, ta­ko­re­ći, vi­še od po­la Gu­si­nja. Da­no­noć­no se mlje­lo mli­vo, vo­de­nič­ki to­čak po­kre­ta­la vo­da ri­je­ke Do­lje, vre­me­na se mi­je­nja­la... Sad taj obje­kat, po­pri­lič­no ru­i­ni­ran, kao da va­pi da mu se po­sve­ti du­žna pa­žnja kao svje­do­ku mi­nu­lih vre­me­na. Sta­ri­ji, po­gle­dom na nju, da se sje­te svo­je mla­do­sti i pro­šlih vre­me­na, a mla­đe i na­do­la­ze­će ge­ne­ra­ci­je da vi­de pro­ces ra­da jed­nog ta­kvog „po­stro­je­nja” i sa­zna­ju ka­ko su nji­ho­vi pre­ci do­la­zi­li do na­su­šne po­ga­če.
No, zbog sa­mog zna­ča­ja jed­nog ta­kvog objek­ta ne bi bi­lo na od­met da nad­le­žni u re­le­vant­nim dr­žav­nim or­ga­ni­ma ili in­sti­tu­ci­ja­ma, mo­žda po­naj­pri­je iz Mi­ni­star­stva odr­ži­vog raz­vo­ja i tu­ri­zma, pri­stu­pe nje­go­voj re­sta­u­ra­ci­ji i ucr­ta­ju ga u tu­ri­stič­ku ma­pu ovog kra­ja, ka­ko bi kao na­sle­đe bio za­šti­ćen. Sva­ka­ko bi pred­sta­vljao svo­je­vr­snu atrak­ci­ju, po­go­to­vo stra­nom go­stu.
Pri­li­kom ne­dav­ne za­jed­nič­ke po­sje­te vo­de­ni­ci, Sr­đan Pa­vi­će­vić, ugled­ni gu­sinj­ski pri­vred­nik, unuk Jo­va­na Pa­vi­će­vi­ća i su­pru­ge mu Ćet­ne, is­pri­čao nam je iz­u­zet­no za­ni­mljiv isto­ri­jat ove vo­de­ni­ce. Djed Jo­van je, ka­že, 1943. go­di­ne umro od ti­fu­sa, od ka­da vo­de­ni­ca zo­vu Ćet­ni­nom. Ima­li su dva si­na i dvi­je kćer­ke, od ko­jih je ži­va sa­mo još nje­go­va tet­ka Sa­ve­ta. Nje­gov otac Mi­ško bio je po­štan­ski slu­žbe­nik, ali je če­sto obi­to­vao kraj vo­de­ni­ce. Sr­đan je kao di­je­te ču­vao kra­vu i na ri­je­ci Do­lji, ko­ja pro­ti­če na sa­mo dva­de­se­tak me­ta­ra od ku­će i vo­de­ni­ce, pe­cao ri­bu i uži­vao u toj za­i­sta baj­ko­vi­toj pri­ro­di. Ka­sni­je je tu do­la­zio u šet­nju, sje­ća­ju­ći se tih dje­čač­kih da­na, uvi­jek žu­de­ći da to bu­de nje­gov po­sjed.
– Đed mi Jo­van, sa još ne­ko­li­ko ple­me­na, tu se sa su­pru­gom Ćet­nom, ro­dom od Ča­đe­no­vi­ća iz Br­sku­ta, do­se­lio iz Ku­ča – mje­sta Ubli, ne­gdje dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, na­šav­ši ov­dje po­god­no mje­sto za ras­pre­ta­nje no­vog og­nji­šta. Ov­dje im se po­go­to­vo svi­dje­lo, jer je ima­nje bi­lo plod­no i još sa vo­đe­ni­com, ka­ko ov­dje zo­ve­mo taj obje­kat. On je ov­dje ra­dio kao po­štar i ku­po­vao ima­nja na još ne­ko­li­ko mje­sta u Gu­si­nju, ali ovo u Dra­gi­ja­ma, uz ri­je­ku Do­lju, bi­lo je jed­no od naj­plod­ni­jih pa se na nje­mu mo­glo i do­bro ži­vje­ti. Hra­ni­la je i pre­hra­ni­la ova po­to­ča­ra mno­go glad­nih usta u tim te­škim i na­su­šnim vre­me­ni­ma. Ka­da je čo­vjek ta­da imao ta­kvo ima­nje, i još s vo­đe­ni­com, sma­trao se bo­ga­tim do­ma­ći­nom. Ina­če, na ovom po­te­zu pa ma­lo niz­vo­do ima­lo je još njih ne­ko­li­ko, ali je ova bi­la po­seb­na jer se na­la­zi­la u sklo­pu ku­će u ko­joj se ži­vje­lo – no­stal­gič­no pri­ča Sr­đan Pa­vi­će­vić.
Sje­ća se ka­ko se tu svo­je­vre­me­no s la­ko­ćom mo­glo iz­va­di­ti i po dva dža­ka, ili oko sto­ti­nak ki­lo­gra­ma ri­be pa­strm­ke. Pri­ča­lo se, ka­že, da ljep­šeg mje­sta Gu­si­nje ni­je ima­lo, što, kad se po­gle­da, i je­ste ta­ko, ali, od ne­kad de­se­tak ku­ća sad ni­kog ne­ma i sve je ta­ko­re­ći pu­sto, što stva­ra jed­nu su­mor­nu sli­ka ta­kvog jed­nog pro­sto­ra.
– Kad bih ovo mo­gao po­vra­ti­ti, od­mah bih „oži­vio” vo­đe­ni­cu i ovaj am­bi­jent pre­u­re­dio u jed­no tu­ri­stič­ko od­ma­ra­li­šte, ko­je bi si­gur­no pri­vu­klo mno­ge go­ste, ali... Kud god se okre­nem na­vi­ru sje­ća­nja i uspo­me­ne! Evo, sa ovo­ga ka­me­na ska­kav­cem i pru­tom, dok ču­vam kra­vu, uhva­tio bih ko­ju pa­strm­ku, a ima­lo je vi­še vr­sta ko­je su ov­dje bi­le po­seb­ni­je ne­go u dru­gim ri­je­ka­ma. Ov­dje im je bi­lo sta­ni­šte, ko­jem su one bo­je ti­je­la pri­la­go­đa­va­le i te­ško ih je bi­lo uoči­ti. Ima­lo ih je zlat­nih, ze­le­nih, cr­ve­nih, sve ona­kve ka­kvih da­nas ne­ma – s us­hi­će­njem i kraj­nje emo­tiv­no pri­ča Pa­vi­će­vić, sje­tiv­ši se jed­ne in­te­re­sant­ne pri­če ko­ju je slu­šao od ba­ba Ćet­ne.
– Če­sto bi ba­ba pri­ča­la ka­ko je u nji­ho­vom kom­ši­lu­ku ži­vio Selj­man Fa­ko, ko­ji se ni­je sla­gao sa ide­o­lo­gi­jom ko­ja je vla­da­la tih rat­nih go­di­na Dru­gog svjet­skog ra­ta. Za­to je imao svo­je pa­ra­voj­ne gru­pe ko­je su dje­lo­va­le po šu­ma­ma oko­lo Gu­si­nja, oda­kle bi upa­da­li i pljač­ka­li što bi im us­tre­ba­lo, a on kao ka­po­ban­da (ko­man­du­ju­ći) bio ozlo­gla­šen i od­re­đi­vao gdje, kad i kod ko­ga da idu po pli­jen. Jed­nog da­na je, pri­ča­la je ona, on lič­no bio njen gost, ka­da mu je ona za­mje­ri­la na tim rad­nja­ma, a on joj ka­že: „Ćet­na, da sve po­go­ri po Gu­si­nju, te­bi i tvo­joj po­ro­di­ci i imo­vi­ni ni­šta se lo­še ne­će de­si­ti od mo­jih lju­di”, ta­ko da je i vo­de­ni­ca bi­la za­šti­će­na i ka­ko je re­kao ta­ko je i bi­lo do kra­ja ra­ta – sje­ća se Pa­vi­će­vić te pri­če.
No, na­sta­vlja on, vre­me­na i dru­ge okol­no­sti uvi­jek uči­ne svo­je, ta­ko da su nje­go­vi ne­gdje se­dam­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka pro­da­li to ima­nje i vo­de­ni­cu sa­da po­koj­nom Ade­mu Ku­ki­ću, jed­nom, ka­ko is­ti­če, div­nom čo­vje­ku iz mje­sta Ku­ki­ći s dru­ge stra­ne Gu­si­nja, či­ja je po­ro­di­ca u ino­stran­stvu i ko­ja ve­o­ma ri­jet­ko do­la­zi.
– Na­ža­lost, sve ovo je opu­stje­lo! Ade­ma ne­ma, si­no­vi su po svi­je­tu i tu ri­jet­ko bi­va­ju, i žar­ko bih že­lio da to po­vra­tim, na­rav­no uz do­go­vor sa sa­da­šnjim vla­sni­kom. Ov­dje je ško­la do­sko­ra or­ga­ni­zo­va­la po­zna­tu gu­sinj­sku ma­ni­fe­sta­ci­ju „Oma­ha”, pra­znik ko­ji se odr­ža­vao po­čet­kom ma­ja i ko­ji je u pra­sta­ra vre­me­na, ka­da su po­sto­ja­la dva go­di­šnja do­ba, na­go­vje­šta­vao do­la­zak lje­ta. Tu su đa­ci i omla­di­na, po­put svo­jih vr­šnja­ka iz tih sta­rih vre­me­na, za­hva­ta­li vo­du ko­ja bi im po tim sta­rim vje­ro­va­nji­ma is­pu­nja­va­la za­mi­šlje­ne že­lje. A, ču­dan je osje­ćaj do­ći ov­dje jer me sve ovo pod­sje­ća na te mo­je pret­ke, na mo­ju mla­dost, na jed­nu pro­šlost i vri­je­me ko­je je ne­sta­lo, ta­ko da mi ov­dje kad do­đem emo­ci­je pro­sto na­vi­ru i te­ku mno­me ta­man kao i ova ri­je­ka či­ji šum no­sim u se­bi i uvi­jek ga ču­jem, a što u me­ni ga­ji ne­ko na­dah­nu­će po­mi­je­ša­no s emo­ci­ja­ma – do­ča­ra­va Pa­vi­će­vić svo­je sje­ća­nje na jed­no vri­je­me i da­le­ku pro­šlost, ko­ji ubr­zo na­či­nje še­stu de­ce­ni­ju ži­vo­ta.N.V.